Švedski model saobraćaja – jedan od najbezbednijih u Evropi

Svaki dan nas vesti bombarduju pričama o velikom broju saobraćajnih nezgoda, kako u Srbiji, tako i onima koje se dešavaju širom sveta. Iako je sve učestalije videti mlade vozače za volanom, ironično je da su prema statistikama najveći pokretači, i same žrtve, nezgoda upravo mladi i neiskusni vozači. Podaci jasno ukazuju da je Srbija prema određenim parametrima gotovo najnebezbednija zemlja u Evropi kada je saobraćaj u pitanju, pa je zato veoma važno da učimo od drugih i ovu crnu statistiku promenimo.

Kada uporedimo saobraćajnu infrastrukturu različitih zemalja, posebno u Evropi, jasno se uočava razlika u kvalitetu puteva, uređenosti puteva i postojanju značajnih saobraćajnih objekata, saobraćajnom planiranju, tehničkom regulisanju saobraćaja, saobraćajnoj kulturi i poštovanju saobraćajnih propisa. Ovi detalji su ključni kada je u pitanju razlika u broju saobraćajnih nezgoda od zemlje do zemlje.

Ukoliko za primer uzmemo Švedsku, ona se izdvaja kao jedna od evropskih zemalja sa najmanjim procentom žrtava saobraćajnih nezgoda, dok je situacija u Srbiji po tom pitanju gotovo “najcrnja” u Evropi. Zbog toga, hajde da detaljno pogledamo kako se Švedska i Srbija razlikuju po pitanju bezbednosti saobraćaja i šta bismo mi u Srbiji, pre svega nadležni, a zatim i svi učesnici u saobraćaju, trebali da naučimo i promenimo kako bismo u saobraćaju bili što bezbedniji.

“Vision zero” – budućnost bezbednosti na putevima

Koliko puta vam se desilo da putujete autom ili autobusom i put po kojim idete je prosto toliko oštećen da se osećate kao da se prevoze krompiri umesto vas? Bezbroj puta, zar ne?

Putevi u Srbiji, koliko god da se “popravljaju” i da njihove popravke bespotrebno traju mesecima pa i godinama, u mnogo slučajeva nisu se pokazali najboljim i najbezbednijim. Često se dešava da se na takvim putevima žuri ili vozi nepažljivo, te samim tim i dođe do saobraćajnih nezgoda u kojima u većini slučajeva neko bude povređen, vozilo oštećeno, a u najgorem slučaju se desi i smrtni slučaj! Broj povređenih i nastradalih lica iz godine u godinu u Srbiji sve više raste, ali se ništa ne preduzima po ovom pitanju. 

Prema preglednom izveštaju Agencije za bezbednost saobraćaja Republike Srbije, procenjuje se da su faktori koji utiču na put i okolinu puta, uz učešće samog čoveka i vozila, zastupljeni u svakoj trećoj saobraćajnoj nezgodi (34%).

Uzimajući u obzir da se ovakve nezgode svuda po svetu dešavaju, Švedska je primetila da je to jedan od zaista ozbiljnih problema u njihovoj državi. Inicijativa pod nazivom “Vision Zero” pokrenuta je 1997. godine sa ciljem da se umesto direktnog smanjenja broja smrtnih slučajeva u saobraćajnim nezgodama na nulu, taj broj postepeno kroz godine smanjuje. To je podrazumevalo dosta promena u pravilima saobraćaja od kojih je jedna od promena ograničenje brzine na 110 km/h na auto-putu. Primera radi u Srbiji je ograničenje brzine u ovom slučaju čak 130 km/h. 

“Vision zero” se pokazao kao dosta uspešan strateški pristup kada je u pitanju upravljanje bezbednošću saobraćaja, ovim pristupom Šveđani sitnim koracima ispunjavaju ideju ove priče. Od 1997. godine, kada je i pokrenuta sama inicijativa, do 2020. godine (po poslednjim podacima) broj nastradalih lica u saobraćajnim nezgodama u Švedskoj je opao za 43%, tačnije sa 354 nastradala lica za godinu dana na 204. Broj nastradalih je i dalje ozbiljan, ali ukoliko to uporedimo sa Srbijom, koja je iste 2020. godine imala i više nego duplo, čak 492 nastradala lica, jasno je koliko bi našoj zemlji sprovođenje ove strategije bilo značajno.

Pravila su jednaka za sve vozače!

Ukoliko se osvrnemo na činjenicu da mladi u Srbiji svoju vozačku obuku mogu da započnu sa 16 godina i da polažu za vozačku dozvolu sa 17 godina, pokreće se pitanje da li su te mlade osobe zapravo vozački, ali i životno, zrele da sednu u auto i priključe se burnom saobraćaju?

Neki od mladih vozača sa probnom vozačkom dozvolom, i pored ograničenja koje imaju prilikom posedovanja probne vozačke dozvole do 21. godine života kao što su brzina vožnje do 110 km/h na autoputu, zabrana vožnje od 23 h do 06 h, nekorišćenje mobilnih telefona tokom vožnje, a naročito nekonzumiranje alkohola i psihoaktivnih supstanci, ili imaju strah od vožnje ili se dešava da zbog različitog pristupa vožnji ne poštuju data ograničenja. U Švedskoj je zakonski dozvoljeno mladima da od svoje 18. godine polažu vožnju. Probnu vozačku dozvolu, kao i svi ostali, imaju 2 godine, a posle toga imaju pravo da polažu ponovo za punopravnu dozvolu.

Kada se u obzir uzme prisustvo dece u automobilu, Švedska je država koja nema smrtne slučajeve dece u saobraćajnim nezgodama! Ovo je prva država koja je uvela obavezno vezivanje pojasa na bilo kom sedištu, što je znatno smanjilo broj povređenih u saobraćajnim nezgodama. Dete mlađe od 7 godina mora sedeti u posebnim sedištima koje je okrenuto suprotno smeru kretanja automobila.

Zakon o obaveznom vezivanju pojasa je i u našoj zemlji na snazi već dugi niz godina, ali je poštovanje ovog zakona i naročito procenat ljudi koji se vezuju na zadnjem sedištu, izuzetno mali. Kada je reč o vožnji dece, ona deca koja su do 135 cm visine i 36 kg težine, u obavezi su da sede u dečijem auto sedištu i to na zadnjem sedištu automobila, dok se jedino izuzetak javlja kod dece do 3 godine uzrasta, u tom slučaju ova deca mogu sedeti na prednjem sedištu koje je okrenuto suprotno smeru kretanja automobila. Ukoliko se osvrnemo na broj dece stradale u saobraćajnim nezgodama u Srbiji, prosečno u našoj zemlji strada 12 dece (Batut) što jasno govori da još uvek nismo blizu onome što je postigao švedski model.

Iako naši vozači često prave izuzetke što se tiče korišćenje zimskih guma, koje Zakon o bezbednosti saobraćaja i toleriše samo ukoliko na kolovozu nema snega ili poledice u zakonskom periodu od 1. novembra do 1. aprila, Šveđani su čak i u tom slučaju u obavezi da koriste zimske gume bez obzira na to da li ima ili nema snega. Bez bilo kakvih izuzetaka, period za korišćenje zimskih guma kod njih počinje od 1. decembra i traje do 31. marta.

Obavezno plaćanje poreza na relaciji Stokholm – Geteborg

Švedska je država koja, prema popisu iz 2021. godine, na 10,3 miliona stanovnika ima registrovanih 6,5 miliona vozila. To znači da je država, a pogotovo glavni grad Stokholm prepun vozila, naročito automobila, baš kao i grad Geteborg. Zbog toga je odlučeno da se za svaki, pa i za strani automobil koji prođe putevima ova dva grada, naplaćuje određena suma novca, odnosno porez, slično poput naplatnih rampi u Srbiji. Nema kontrolnih jedinica za plaćanje poreza, ali dovoljan je video snimak registracije vozila radi identifikacije. Na osnovu tih informacija, vlasnik vozila dobija poruku sa iznosom koji je u obavezi da isplati.

Ta poruka sadrži sve informacije o broju putovanja iz jednog grada u drugi u toku jednog meseca. Odgovarajući iznos treba uplatiti na bankovni račun Švedske transportne agencije, koji je namenjen za plaćanje poreza na zagušenje saobraćaja. Porez se ne računa subotom, nedeljom, kao ni uoči praznika i u julu mesecu.

Ovim se kontroliše broj automobila koji u datom momentu dolazi i odlazi kako iz jednog tako i iz drugog grada.

Iako mi nemamo toliko zagušenja u saobraćaju kada su u pitanju veći putevi Srbije, osim jedino kada je reč o Beogradu kroz koji je nekada potrebno i više desetina minuta da bi se prošlo, i kod nas je i za naše stanovnike, ali i strance, potrebno plaćati putarine za korišćenje auto-puta E75. Da bi možda Beograd bio malo rasterećeniji saobraćajem sigurno je da se može razmotrititi i ovo što su uradili Šveđani.

Ko to ima najveću prednost u saobraćaju?

U Švedskoj, s obzirom na veliki broj vozila, gotovo svaki put ima najmanje dve trake u jednom smeru, što znatno olakšava protok saobraćaja. Putevi su odlično osvetljeni, prisutni su i mostovi, tuneli, ali i veliki i blago ispupčeni kružni tokovi, uglavnom pod zelenilom, čiji se tok kreće u smeru kazaljke na satu s obzirom na činjenicu da Šveđani voze desnom stranom. Često u ovakvim situacijama može doći i do gužvi u saobraćaju u kojima neki vozači ne znaju ko ima prvenstvo prolaza, da li smeju da prođu ili slično. Zbog toga postoje i različita pravila u saobraćaju sa različitim autoritetima koje Šveđani izrazito poštuju.

1. Policajci imaju najveći autoritet u saobraćaju, a vozači strogo poštuju njihove instrukcije.
2. Ukoliko na kolovozu nema policajaca, semafor ima drugu najvažniju ulogu u saobraćaju, a vozači pažljivo prate njihove signale, sledeći redosled crveno, crveno-žuto, zeleno, žuto, pa opet crveno. Dodatna svetla na semaforima pružaju dodatne smernice vozačima, olakšavajući protok saobraćaja na raskrsnicama. Vozači na semaforima nisu nervozni, niti se ponašaju bahato.
3. Ukoliko na kolovozu nema ni policajaca, ni semafora, vozač je u obavezi da prati saobraćajne znake na putu i da se njima vodi na putu.

Ukoliko uporedimo hijerarhiju regulisanja saobraćaja u Srbiji, situacija je veoma slična i izgleda ovako:

1. Znaci policijskog službenika;
2. Svetlosni saobraćajni znakovi – semafori;
3. Saobraćajni znakovi;
4. Oznake na kolovozu;
5. Pravila saobraćaja.

Koliko smo ustvari daleko od Švedske?

Iako se Švedska i Srbija razlikuju u mnogim aspektima svojih saobraćajnih sistema, obe zemlje teže ka istom cilju: smanjenju broja saobraćajnih nezgoda i poboljšanju bezbednosti u saobraćaju. Švedska je država koja godinama unazad važi za jednu od najbezbednijih država u Evropi. U Srbiji su saobraćajne nezgode sve češće i broj povređenih i nastradalih raste iz godine u godinu.

Trenutna saobraćajna i transportna politika je učinila, da Republika Srbija, po stanju bezbednosti saobraćaja kasni 15 godina za prosekom EU i 25 godina za Švedskom. Takođe, ukupni društveno-ekonomski troškovi saobraćajnih nezgoda, u 2019. godini nam iznose 4,1 milijarde evra.

Švedska jeste definitivno jedan od primera na koji bismo trebali da se ugledamo kako bismo u što bržem roku promenili crnu statistiku Srbije kada je saobraćaj u pitanju i učinili naše puteve i učesnike u saobraćaju što bezbednijim.