Igor Velić, mnogima poznat po svom delovanju u oblasti saobraćaja, nekima kao aktivista, ali i kao novinar i kolumnista, ljubav prema pisanju, praćenu nesrećama društva u kome živi, preneo je kroz svoju nedavno objavljenu knjigu “Zarobljeni u nepokretnosti”, knjigu o kriku sa borskih ulica.
Knjiga “Zarobljeni u nepokretnosti”, master inženjera saobraćaja Igora Velića, predstavlja jednu hibridnu knjigu koja ima odlike dnevnika, eseja, ali i saobraćajne i društvene analize, i u kojoj autor iznosi svoja lična iskustva, osvrt na stanje u društvu, kao i stručan pogled na prostor oko nas.
Baš kao što često svoje znanje, iskustva, energiju i borbe deli sa drugima, tako je Igor rešio da, osim u štampanoj verziji, sa budućim čitaocima podeli ovu knjigu i za besplatno preuzimanje u PDF formatu na narednom linku.
Iako će možda neko pomisiti da je knjiga nastala iz saobraćajne teorije, prema rečima autora nastala je iz sudara, sudara između tela i sistema, između ličnog iskustva i društvene stvarnosti, između struke koja se zaklanja iza neutralnosti i života koji svakog dana strada na ulicama širom naše zemlje.
Knjiga je pisana u periodu između oktobra 2024. i oktobra 2025. godine, periodu koji je pratio određene lične nemire i slomove autora, ali i paralelno raspadanje društva oko nas.
U tom periodu Srbija je živela u ubrzanom stanju kolektivne anksioznosti. Nadstrešnica koja je usmrtila šesnaestoro ljudi u Novom Sadu nije bila nesreća, već dijagnoza jednog koruptivnog sistema. To je bio trenutak kada je sistem, koji promoviše „nepokretnost” uma i tela, počeo da ubija sopstvenu decu, a studentski i narodni protesti koji su usledili nisu bili incident, već odgovor,
navodi Velić.
Osnovna ideja kojom se Igor vodi u svom radu je da je ulica osnovni arhitektonski prostor grada, prostor u kojem se najjasnije vidi kako društvo funkcioniše, koga štiti, a koga žrtvuje, te je i sadržaj ove knjige pokušaj da se ulica vrati u srce društva, jer saobraćaj nije tehnički sistem koji postoji izvan života.
Jedna od osnovnih teza ove knjige jednostavna je, ali neprijatna: saobraćaj u Srbiji nije nebezbedan zato što smo „nekulturni”, već zato što živimo u sistemu koji proizvodi nesigurnost, agresiju i poniženje kao normu,
naglašava autor.
“Zarobljeni u nepokretnosti” knjiga je o ljudima koji su izgubili pravo na kretanje u društvu koje se hvali brzinom.
Sama knjiga je strukturirana kao niz tekstova o Boru, autorovoj baki, kanceru, deci, osobama sa invaliditetom, biciklistima, dostavljačima, ženama, radnicima, kapitalizmu, investitorskom urbanizmu, auto-industriji, ulici, studentima, protestima i socijalno-ekonomskom modelu. Svi ovi tekstovi imaju jasnu zajedničku poveznicu: pravo na kretanje je osnovno ljudsko pravo.
Velić navodi da posebno mesto u njegovoj knjizi zauzima kritika automobilske kulture i mašinofilije, dok je sama knjiga svesni pokušaj da se u Srbiji pokrene dijalog o prostornoj pravdi, tačnije o tome kakva prava svi imaju na ulici i da li je Zakon na ulici isti za sve.
Ova knjiga ne nudi jednostavna rešenja. Ona nudi preispitivanje i odgovornost. Ona traži da prestanemo da se krijemo iza tehničkih i političkih floskula i da konačno postavimo pitanje moći: ko projektuje ulice, za koga i sa kojim posledicama.
Prema rečima autora, knjiga “Zarobljeni u nepokretnosti” pisana je iz ugla svedoka ulice, a ne posmatrača, te iz tog razloga i namerno odstupa od akademske retorike i političke korektnosti.
Knjiga je namenjena svima koji veruju da grad može biti mesto života, a ne preživljavanja, a kako i sam naglašava, ukoliko čitaoci posle ove knjige više ne budu mogli da gledaju ulicu istim očima, onda je ona ispunila svoju svrhu.