Redovni troškovi samostalnog života u Srbiji nisu za šalu. Plati kiriju, nešto za pojesti, jutarnja kafica, malo osnovne kozmetike i ode cela plata dok si trepnuo, dok sa svojom sobom u porodičnom stanu ili kući, plata može i da potraje malo duže. Koliko je zapravo moguće da se mladi osamostale i normalno žive sa svojom trenutnom zaradom u Srbiji?
Osamostaljenje danas predstavlja sinonim za ulazak u život odraslih. Završetak srednje škole ili fakulteta, pa prvi posao, pa iznajmljivanje stana i novi ključevi, sopstveni računi, samostalno kuvanje ručka, mir u kući (što bi se reklo)… Sve su to prvi znakovi početka nove faze života. Međutim, u Srbiji, osamostaljenje mladih ne predstavlja zrelost, ambiciju ili spremnost pojedinca da započne novu fazu života, već je pre svega pitanje finansijske izdržljivosti.
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, prosečna neto zarada u novembru 2025. godine iznosila je 111.987,00 dinara, dok je u Boru, gradu bakra, u januaru prošle godine, prosečna zarada iznosila čak 132.383,00 dinara! Iako ova cifra zvuči fantastično, zanimljiva stvar je ta da medijalna neto zarada u Srbiji iznosi 86.702 dinara, što znači da polovina zaposlenih u Srbiji prima manje od 87.000 dinara mesečno, što je i dalje dobra cifra, zar ne?
Ako sagledamo i statistiku troškova života od prošle godine, vidimo da jedno domaćinstvo na mesečnom nivou minimalno potroši između 55.000 i 60.000 dinara i to na najosnovnije stvari, kao što su hrana, higijena, odeća i druge potrepštine (ne uzimajući u obzir kirije, račune, internet, ratu za telefon ili čak i ratu za kredit). Kada sve to uzmemo u obzir, zapitajmo se, ako jedno domaćinstvo troši ovoliko na mesečnom nivou, kako je onda moguće preživeti jedan mesec sa takvom platom kao pojedinac u svom prostoru za život?
Stanovanje kao glavni izazov
Koliko god da nam prija mamina kuhinja ili gledanje kvizova sa tatom ili čak prepiranje sa bratom ili sestrom, u jednom momentu dođemo u te godine kada nam je malo više potrebna privatnost i sama nezavisnost od roditelja. Život sa roditeljima je značajno finansijski i vremenski olakšan jer nam je obezbeđen smeštaj, obroci ali i uvek čista odeća. Samostalni život sa druge strane, iziskuje malo više vremena i ogranizacije jer sve naše obaveze padaju na nas same. Iako je samostalnost totalno normalan korak u odrastanju, ona u isto vreme može biti izuzetno stresna i finansijski zahtevna.
Prema analizama tržišta nekretnina iz avgusta 2025. godine, vidimo da kirije za, na primer garsonjeru, variraju od mesta do mesta u Srbiji:
- Novi Sad: oko 270€.
- Niš: oko 230€.
- Beograd: 260–470€ (u zavisnosti od opštine).
- Manji gradovi (npr. Bor): oko 200€.
Važno je znati da se ove cene kirija odnose na stanove koji su obično ispod prosečnog standarda, nalaze se na par kilometara od centra, i obično zahtevaju dodatne alternative prevoza do mesta koji se obično nalaze u centru velikih gradova, poput Beograda i Novog Sada. Kada govorimo o stanovima na malo boljim lokacijama ili u društveno-prihvatljivom stanju bez ikakvih nedostataka, cene kirije često dostižu između 600 i 700 eura mesečno, a nekad i više, što je u nekim situacijama više od minimalne mesečne zarade u Srbiji.
Kada sve to sračunamo u dinare (sa kursom od 117 dinara), jedna kirija od, na primer, 300 eura u Beogradu iznosi oko 35.000 dinara.
Ali, to nije sve:
- Komunalije, struja, grejanje, internet: do 15.000 dinara.
- Ukupno mesečno (kirija + troškovi): do 50.000 dinara.
Tako da, ako se odlučite da živite u Beogradu barem jedan mesec, uzmite u obzir da vam samo kirija sa svim troškovima neće ispasti baš jeftino. Uzimajući u obzir da će minimalac u 2026. godini izneti od najmanje 59.360 do najviše 68.264 dinara, može se reći da više od dve trećine plate odlazi na kiriju i troškove. A gde su tu ostali troškovi svakodnevnog života?
Koliko zapravo košta život “na svoj dinar”?
Kada krenemo malo dublje da razmišljamo o tome koliko zapravo košta život jedne osobe u Srbiji koja skromno živi uz sve ove pomenute informacije, možemo dobiti realniju sliku cele situacije. Ako uzmemo primer iznajmljivanja stana u Beogradu, računica izgleda otprilike ovako:
- Kirija: oko 300€ (~35.000 din).
- Komunalije: do 15.000 din.
- Telefon + internet: oko 3.000 din.
- Hrana: oko 15.000 din.
- Higijena i ostalo: dodatni trošak.
Kada govorimo o skroz minimalnom načinu života koji se svodi samo na plaćanje i kupovinu najbitnijih stvari, neki minimalni iznos koji jedna osoba u Beogradu može imati kako bi preživela mesec dana tu, je otprilike 68.000 dinara, grubo zaokruženo. Tu ne bismo ubrajali izlaske petkom uveče, neku zanimljivu šminku ili mesečnu članarinu u teretani što su, na neki nači, malo “luksuzniji” načini života za ove prostore. Kada već podignemo standarde za život na neke normalne ljudske potrebe i želje za normalnim i lagodnim životom bez razmišljanja dva put “da li mi je ovo potrebno?”, možemo stići čak i do cifre od 130.000 dinara!
Da, dobro ste pročitali, oko 130.000 dinara je najveći procenat mladih navelo za Alternativni izveštaj KOMS-a za 2025. godinu, kao prag potreban za pristojan život u Srbiji. Ova cifra nažalost nije nerealna niti preterana, ona je formirana u skladu sa svakodnevnim porastima cena s kojima se suočavamo svake godine. U izveštaju je navedeno da su mladi rekli da im je za dostojanstven život potrebno čak i više od 130.000 dinara na mesečnom nivou, a u tu sumu novca su obuhvaćeni kirija, računi, hrana i osnovna sigurnost.
Zanimljiva stvar je ta da kada sagledamo mesečne ili godišnje potrošnje jednog pojedinca, ni jedna tabela ne obuhvata troškove depozita. Kada osoba želi da iznajmi stan, u većini slučajeva se dešava da se unapred plaća depozit koji iznosi jednu ili čak dve kirije. To znači da ukoliko mlada osoba želi da se useli u novi stan kao student ili radnik ili prosto želi da se osamostali, jako je bitno da već unapred ima spremno negde između 300 i 900 evra samo da bi osigurao stan pre samog ulaska u isti. Kada se na tu sumu dodaju i trošak selidbe, eventualno uređivanje stana, pa prvi računi, pa osnovni troškovi tog meseca, samo taj početak može da pređe preko 1.000 eura! Za jednu mladu osobu koja radi za minimalac ili neku medijalnu platu, to je zaista veliki izazov.
“Osamostali se kad sakupiš dobru ušteđevinu” rekli su
Minimalac za Srbiju u 2026. godini izneće od najmanje 59.360 do najviše 68.264 dinara, sa satnicom od 371 dinar. Posmatrajući situacije u drugim državama, sasvim normalno je da minimalac i minimalna satnica rastu iz godine u godinu, što naravno prati i redovno povećanje cena osnovnih namirnica za život.
Međutim, kada naš minimalac uporedimo sa realnim budžetom samostalnog života u malo većim gradovima poput Beograda ili Novog Sada, vidimo da to povećanje minimalca ne znači apsolutno ništa. Zašto? Jer ako se vratimo na činjenicu da minimalni trošak samostalnog života u Beogradu iznosi oko 68.000 dinara, a minimalna plata skoro da ne pokriva taj iznos, dolazimo do toga da je gotovo nemoguće da jedan pojedinac uopšte i štedi, odvoji novac za neke nepredviđene troškove ali i da vodi jedan stabilan život bez da se brine da li će uspeti da izdrži ovaj mesec bez da upadne u zaduženja.
S druge strane, država uvek ima da ponudi neki subvencioni stambeni kredit koji služe kao podsticaj mladima da svoje stambeno pitanje reše uz neko nisko učešće ili neke povoljne kamatne stope. To zvuči super, zar ne? Ali, kada pogledamo mišljenja mladih iz Alternativnog izveštaja KOMS-a od prošle godine, vidimo da gotovo 70% mladih uopšte ni ne uzima u obzir te stambene kredite, dok je samo 0.3% njih apliciralo za isti. Zato dolazimo do pitanja: Zašto ovakve ponude postoje za mlade ako imaju tako mali domet?
Naravno, stambeni krediti podrazumevaju dugotrajnu obavezu, nekad i do 30 godina redovnog isplaćivanja. Mladi se danas suočavaju sa često nestabilnim pozicijama u svojoj karijeri, tako da krediti na svoju ruku nose veliki rizik samoodrživosti sa sobom. Zbog ove situacije, Srbija je trenutno nesigurna za život, a odlazak mladih u inostranstvo za boljim prilikama, postaje sve češći scenario ovde.
Šta je sa porastom cena u supermarketima?
Svi znamo koliko cene naglo rastu u supermarketima, toliko da možemo videti i po količini namirnica u korpi koje se sve više smanjuju. Po zvaničnim indeksima cena koje vidimo u različitim statistikama, vidimo da su na primer potrošačke cene hrane i bezalkoholnih pića u 2024. i 2025. godini dosta više nego ranije, što je kasnije i dovelo do više bojkota kupovina u različitim lancima supermarketa.
Ali, koliko zapravo košta jedna dnevna kupovina?
Uzimajući najnovije podatke:
- 10 jaja: oko 220 dinara.
- Mleko (1L): preko 120 dinara.
- Pileći file (1kg): preko 750 dinara.
- Kafa (200g): preko 400 dinara.
- Pašteta: preko 100 dinara.
Tu jasno vidimo da se za 1000 dinara može dosta manje kupiti nego pre nekoliko godina, a da ne razmišljamo o tome da jedna osoba, da bi normalno funkcionisala, mora da ima 3 obroka dnevno.
Ako uporedimo situaciju sa ranijim godinama, jasno je da cene namirnica ne rastu srazmerno sa porastom plata. Uzimajući u obzir porast cena od 2020. do 2024. vidimo da je situacija ovakva:
| 2020. godina | 2024. godina | |
| Mleko | 90 dinara | 140+ dinara |
| Hleb | 86 dinara | 117+ dinara |
| Prosečna minimalna neto zarada | 30.137 dinara | 47.251 dinara |
Iako na prvi pogled deluje da je minimalac značajno porastao, rast cena hrane je definitivno bio brži, što se može i videti po količini stvari koje stavimo u korpu prilikom kupovine.
Koliko to zapravo odvajamo za neke osnovne potrebe?
Lako je verovati procentima i statistikama, ali kako zapravo izgleda jedna realna mesečna kupovina za jednu osobu koja bi trebalo da ima tri obroka dnevno i osnovnu higijenu u svom domu?
HRANA
| Stavka | Cena (din) | Mesečno (din) |
| Jaja | 220 | 800 |
| Mleko | 120 | 480 |
| Piletina | 750 | 3.000 |
| Hleb | 80 | 1.200 |
| Krompir | Oko 100 nedeljno | 400 |
| Pirinač | 200 | 200 |
| Testenina | Oko 150 nedeljno | 600 |
| Voće, povrće, ulje, začini | – | 3.000 |
| Kafa (200g) | 400 | 400 |
| UKUPNO: | ~10.080 |
HIGIJENA
| Stavka | Cena (din) | Mesečno (din) |
| Prašak za veš (3kg) | 650 | 650 |
| Omekšivač | 200 | 200 |
| Toalet papir | 115 | 230 |
| Sapun | 110 | 110 |
| Pasta za zube + četkica | 300 | 300 |
| Kupka | 120 | 120 |
| Šampon | 250 | 250 |
| Sredstvo za pranje sudova | 180 | 180 |
| Higijenski ulošci | 200-500 | 350 |
| UKUPNO: | ~2.390 |
CIGARETE
| Stavka | Cena (din) | Mesečno (din) |
| Jedna pakla cigareta | 450 | 6.750 |
| UKUPNO: | 6.750 |
ZDRAVLJE
| Stavka | Cena (din) | Mesečno (din) |
| Lekovi protiv bolova | 200-500 | 350 |
| Vitamini i suplementi | 500-1.500 | 1.000 |
| Antibiotici | 300-1.000 | 650 |
| Privatni pregledi | 2.000+ | 2.000 |
| Zubar | 3.000+ | 3.000 |
| UKUPNO: | ~7.000 |
ODEĆA
| Stavka | Cena (din) | Mesečno (din) |
| Majica | – | 800 |
| Dukserice | – | 1.500 |
| Farmerice | – | 1.500 |
| Patike | – | 3.000 |
| Donji veš | – | 500 |
| UKUPNO: | ~7.300 |
Ukoliko saberemo sve ukupne cifre iz datih tabela, možemo doći do toga da je pojedincu za jedan mesec života u najmanju ruku potrebno blizu 27.000 dinara, dok bi oni koji konzumiraju i cigarete morali da izdvoje blizu 33.500 dinara samo na ove stavke.
Kada se svi ovi troškovi zapravo stave na jedno mesto, postaje jasno da čak i uvećanje minimalne zarade u 2026. godini ne može realno da pokrije iznajmljivanje stana, račune, plus najosnovnije potrebe jedne osobe koja samostalno živi tokom samo jednog meseca. Iako to nisu neke “luksuzne” stvari poput dostava, skupe kozmetike, kreme i ostalog, a tu su i dodatni troškovi poput odeće, zdravlja i drugih neplaniranih troškova koje samo dodatno opterećuju budžet.
Posebno zabrinjava činjenica da su troškovi zdravlja nepredvidivi i vrlo često visoki, što dodatno može dovesti do ozbiljnih finansijskih problema. Sve ovo ukazuje na to da rast cena svakodnevnih potreba daleko nadmašuje postepeni rast plata, zbog čega životni standard za jednu osobu postaje teško održiv čak i uz minimalnu potrošnju.
Svaka druga osoba u Boru nije stambeno samostalna
Kako bismo malo bolje razumeli i situaciju u Boru, sproveli smo malu anketu po uzorku od 50 Borana, različitih starosnih grupa, ali i situacija. Pitali smo Borane kakav je njihov stambeni status, gde smo dobili zanimljive rezultate:
- skoro 50% živi sa roditeljima ili starateljima,
- 30% iznajmljuje stan (samostalno ili sa partnerom/cimerom),
- 9% živi u studentskom domu,
- ostatak živi u svom ili nasleđenom stanu.
Tu možemo videti da svaka druga osoba u Boru nije stambeno samostalna! Kada ovaj podatak uporedimo sa podatkom Eurostata, vidimo da većina mladih danas napušta porodični dom u proseku sa 30.2 godine, što opet jasno pokazuje da osamostaljenje nije lični izbor, već momenat kada je pojedinac dovoljno finansijski stabilan da preuzme ovaj poduhvat.
Kada govorimo o prihodima, vidimo da je situacija malo drugačija:
- 39% nema nikakvu mesečnu zaradu,
- 23% zarađuje manje od 65.000 dinara,
- samo 13% ima primanja iznad 120.000 dinara.
Samim tim smo i dobili značajnu informaciju da se čak 13% ispitanika i poklapa sa procenom društveno-prihvatljivog načina života po Alternativnom izveštaju KOMS-a, da je potrebno više od 130.000 dinara mesečno za život bez finansijskog opterećenja i “preživljavanja”.
Kada se sve sabere i oduzme, oni koji iznajmljuju stan, na pitanje koliko je visoka njihova kirija, naši ispitanici koji ne žive sa roditeljima su rekli:
- 37% plaća između 200 i 300€,
- oko 34% plaća do 500€.
Kada se odgovori naših Borana uporede sa podacima analize tržišta nekretnina, možemo da se složimo da se ovi iznosi i te kako poklapaju. To znači da skoro polovinu mesečne plate pojedinac da na kiriju, ali gde su tu ostali troškovi života?
Kada smo pitali Borane, šta misle šta vide kao najveću prepreku za samostalni život:
- 39% navodi niske plate,
- 37% visoke kirije,
- 24% visoke cene u prodavnicama.
Takođe, čak 97% ispitanika smatra da minimalna plata od oko 551 euro nije dovoljna za samostalan život bez pomoći roditelja.
Kada se sve ove brojke stave na sto, od prosečne i medijalne plate, preko minimalne potrošačke korpe do realnih cena kirija i nekog normalnog načina života, vidimo da osamostaljenje mladih u 2026. godini nije baš nemoguće ali je za veliki broj njih veoma izazovno. Na prosečnoj plati, samostalan život je moguć, ali bez nekog preteranog prostora za štednju i finansijsku sigurnost. Život na medijalnoj plati postaje malo rizičan, dok na minimalcu nema smisla ni pomišljati na to.
Zabrinjavajuća činjenica je da veliki procenat mladih ni nema stabilna primanja ili čak zarađuje minimalac, dok troškovi stanovanja i najosnovnijih potreba konstantno rastu. Dolazimo onda do toga da samostalnost prestaje da bude prirodan korak u odrastanju, već postaje ogroman finansijski izazov za koji mnogi nisu zapravo spremni.
Zato pitanje nije da li su mladi spremni da prihvate taj izazov, već da li sistem stvara uslove u kojima je taj izazov moguće ispuniti?