Neispunjeni zahtevi studenata, blokade fakulteta, blokade ulica, represija vladajućeg režima, hapšenja, slika su Srbije u prethodnih osam meseci. Nakon 28. juna i još jednog velikog studentskog protesta u Beogradu, situacija se ni na koji način ne smiruje, čak šta više, eskalirala je građanska neposlušnost u mnogim gradovima i mestima.
Na Vidovdan je u Beogradu održan još jedan veliki studentski protest koji je okupio veliki broj ljudi iz cele Srbije. Iako usitinu manje ljudi u odnosu na 15. mart i najveći protest do sada u Srbiji, prema proceni Arhiva javnih skupova na protestu “Vidimo se na Vidovdan” u trenutku održavanja 16 minuta tišine bilo je oko 140 000 ljudi.
Protest studenata je održan na Slaviji sa početkom u 18 časova i trajao je do 21 čas, dok je paralelno sa ovim skupom u takozvanom Ćacilendu ispred Narodne skupštine Srbije održano “književno veče” na koje su autobusima iz različitih gradova doveženi poštovaoci vladajuće partije u Srbiji.
Iz ovog razloga, na ulicama Beograda celog dana bilo je mnogo policije koja je angažovana sa ciljem kako bi se pre svega onemogućio prilaz Narodnoj skupštini i Predsedništvu Srbije i sprečili potencijalni sukobi između dve strane.
Studentski protest je ovoga puta imao jasne ciljeve, a to je raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora i uklanjanje Ćacilenda iz Pionirskog parka, za šta su studenti vlasti dali ultimatum do 21 čas istog dana. Na samom protestu okupljenima su se obraćali studenti, javne ličnosti, predstavljeno je šta je cilj nastavka borbe, a u 19.11 održano i 16 minuta ćutanja u čast stradalih osoba u padu nadstrešnice u Novom Sadu.
Studentski protest je protekao bez incidenata i završen je oko 21 čas kada su studenti skinuli svoje markere, završili protest i usled neispunjenja zahteva dali “zeleno svetlo” građanima, zeleno svetlo čije značenje prvobitno nije svima bilo baš najjasnije.
Nakon završetka studentskog protesta na ulici je ostao određeni broj građana koji nisu otišli kućama i koje je, prema onome što je bilo viđeno, i sama policija želela da otera sa ulica kako se ne bi uputili ka Ćacilendu.
Međutim, umesto “mirnog sklanjanja sa ulica” usledili su sukobi građana i policije, baš u terminu koji je i predsednik ove zemlje “predvideo”, na šta je policija reagovala primenom sile koja je prouzrokovala i različite stepene povreda građana i pojedinih studenata, ali i pojedinih policajaca. Osim toga, sprovedena su i mnoga hapšenja kako običnog građanstva, tako i studenata koji će ispostaviće se biti i glavne mete hapšenja u narednim danima.
Taman kada je nakon Vidovdana delovalo da će se situacija u određenoj meri smiriti, u nekoliko navrata i na nekoliko lokacija u Beogradu usledilo je hapšenje studenata i odvođenje na informativne razgovore od strane policajaca u civilu koji se u većini slučajeva nisu identifikovali i predstavili razlog hapšenja studenata. Upravo zbog toga, studentski pokret u Srbiji je postavio novi zahtev o oslobađanju studenata, a tada je i “zeleno svetlo” od prethodne večeri dobilo svoj značaj.
Beograđani su ovoga puta pokrenuli građansku neposlušnost blokadama mnogih saobraćajnica i mostova u glavnom gradu formirajući barikade različitim elementima: ogradama, kontejnerima, gumama, svime što je moglo fizički da prepreči saobraćaj. Ovakva reakcija podržana je i u mnogim drugima gradovima i samo 29. juna širom Srbije je, prema Crtinim podacima, bilo ukupno 96 blokada i protesta. Dovoljno da izazove dodatnu rekaciju vlasti.
Već narednog jutra bilo je svima jasno da policija i vlast više neće tolerisati bilo kakvu vrstu protesta na ulicama i da će se svaki vid građanske neposlušnosti ugušivati ne birajući sredstva, što je jasno naglašeno kada su se četiri “marice” pod punim gasom zaletele na ljude u ulici Vojvode Stepe u Beogradu. Čin koji u prethodnih osam meseci nije bio viđen apsolutno nigde.
Prvobitno “razbijene” blokade i hapšenja određenog broja građana i studenata nisu sprečili da se sa blokadama nastavi i da se čak i broj blokada proširi i na mnoga druga mesta i gradove u Srbiji. Slika u gotovo svakom mestu je postala svakodnevna, blokade se postavljaju, građani najčešće saobraćaj blokiraju konstantnim prelaženjem ulice na pešačkom prelazu, a policija u velikoj meri pokušava da blokade spreči uklanjanjem barikada, ali i uklanjanjem građana sa ulica koja često završavaju primenom sile i dodatnim hapšenjima.
Ovakva reakcija policije, koja se najčešće opravdava time da “ovi ljudi samo rade svoj posao”, dodatno produbljuje krizu i izaziva revolt kod samog građanstva koje ni na koji način ne želi da se povuče sa ulica, što pokazuje i činjenica da se svakim danom blokade šire gotovo svuda i građani vraćaju na ulice.
Iako je direktor policije Dragan Vasiljević na gostovanju u Dnevniku 2 RTS-a kategorički naglasio da je policija uradila sve što je u domenu dozvoljenog, pre svega kada je reč o blokadi saobraćaja od strane građana, pitanje koje se samo nameće je zbog čega policija dodatno sprovodi represiju nad građanima i studentima kada se udalje sa ulica i ni na koji način ne ugrožavaju niti policajce, niti druge građane?
Osim samih hapšenja, sve je veći broj incidenata koje izazivaju i vozači, nestrpljivi, oni koji žele da žive svoje živote bez obzira na situaciju u zemlji, jer se ponovo na scenu vraćaju i proboji blokada i gaženje ljudi na blokadama što se u mnogim slučajevima završava povredama udarenih ljudi, ali i brzim reagovanjem mase koja uspeva da zaustavi vozače i najčešće takvi vozači budu i privedeni.
Ko to hapsi ljude na ulicama?
Sa prvim blokadama, prevashodno ulica u Beogradu, pojavio se veliki broj policajaca čiji je identitet nemoguće utvrditi iz mnogo razloga. Mnogi od njih su uvijeni maramama ili fantomkama preko lica, pokrivene su im tetovaže na rukama, a možda i najvažnije, velika većina njih nema identifikacioni broj, prezime i broj značke istaknute na svojim uniformama, što je zakonska obaveza i što nas dovodi u sumnju, ko to uopšte na ulicama hapsi građane Srbije?
Na društvenim mrežama su se pojavile mnogobrojne informacije o tome da su za sprovođenje policijskih akcija angažovani ljudi koji nemaju dodirnih tačaka sa policijskim poslom, što nije još uvek potvrđeno, i što su naravno iz Ministarstva unutrašnjih poslova u nekoliko navrata već demantovali. Nas svakako policijska brutalnost na ulicama ne treba uopšte da iznenađuje, jer kao što rekosmo, narativ je takav da ljudi samo rade svoj posao.
Osam meseci borbe, ali…
Da, 1. jula je obeleženo čak osam meseci od pada nadstrešnice u Novom Sadu i još uvek niko nije odgovarao za smrt šesnaestoro ljudi. Prema rekaciji same vlasti, ali i prema izjavama mnogih političara, jasno je da se sa njihove strane na ovu veliku nesreću gleda kao na nešto što je uobičajena stvar u svakoj zemlji. Na šta smo ih verovatno i mi kao narod sami navikli.
Osam meseci je pokušavano da se do pravde stigne demokratski, što mirnijim putem, uz pratnju smernica studenata, međutim konkretnih rezultata je malo a štete po studente i građane postaju sve veće. Setimo se samo da imamo 12 studenata i aktivista koji su i dalje u kućnom pritvoru i izgnanstvu iz zemlje.
Nije ispunjen gotovo niti jedan zahtev studenata, najverovatnije se neće ići na vanredne parlamentarne izbore, a po svemu sudeći nećemo se ni Ćacilenda iz centra Beograda rešiti u skorije vreme pa čak iako su fakulteti počeli sa radom i “studenti koji žele da uče” sada mogu da polažu svoje ispite bez problema. Svakako je dovoljno razloga da se narod ne skloni sa ulica bez obzira što su pod pritiskom javnosti pušteni studenti zbog kojih se od nedelje ušlo u blokade, jer da, naknadno hapse nove studente.
Tačno je, smenjena je prethodna Vlada Srbije, barem na papiru. Tačno je, probuđena je velika masa naroda iz višegodišnje apatije, ali je do određene veće građanske neposlušnosti i jačih blokada na ulicama izgleda trebalo doći dosta ranije kada je i sama energija na ulicama bila dosta veća.
Trenutno je situacija takva da su apsolutno svi koji su na ulicama podložni hapšenju i torturi i da nema toga ko može da pomogne niti iznutra, niti spolja, jer kao što vidimo nema mnogo osuda trenutne situacije u Srbiji ni od strane te iste Evropske unije. Jedino ljudi međusobno i zajedničkim delovanjem sami sebi mogu da pomognu. Nažalost, sve više deluje da dogovora sa sadašnjom vlašću i potencijalnog dijaloga o boljem zajedničkom životu neće biti, a kraj ove situacije nije ni na vidiku.
U svega pet dana je već zasigurno organizovano preko 500 blokada i protesta širom Srbije, građanska neposlušnost možda nije zakasnila – ali danas, pod ovakvim uslovima, ima manji manevarski prostor i znatno veću cenu. Studenti su za 4. jul najavili da Beograd i Novi Sad staju u potpunosti, tako da nas zasigurno očekuje još mnogo tenzije na ulicama dva najveća grada u Srbiji, ali i u celoj zemlji. Za Srbiju će ovo leto biti izuzetno vrelo.