Osamdeset studenata, trinaest dana, više od 160 kilometara dnevno – sve kako bi stigli do prestonice ljudskih prava i pred vratima Evropskog parlamenta govorili u ime svih koji se mesecima bore za pravdu. Među njima, značajno se istakao mladi student poreklom iz Bora, Vladimir Marković!
Hiljade i hiljade studenata širom Srbije već mesecima se bore za istinu, pravdu i odgovornost zbog tragedije na železničkoj stanici u Novom Sadu u kojoj je poginulo 16 osoba. Nedavno je grupa studenata biciklima prešla preko 1500 km do Strazbura u Francuskoj i time definitivno obeležila srpsku istoriju i dokazala da “srpski inat” nije za šalu.
Iako se čini da je Bor samo mali industrijski grad, on u sebi ima jake i uticajne mlade osobe koje su spremne za promene. Jedan od njih je i dvadesetdvogodišnji Vladimir Marković, student četvrte godine na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, poreklom iz Bora. Pored toga što je učestvovao u Turi do Strazbura, Vladimir je sa visokim prosekom na fakultetu, dobitnik Dositejeve stipendije, a takođe je i maratonac i aktivista.
Vladimir je bio jedini Boranin koji se odlučio na ovu zahtevnu vožnju, a uz njega je iz cele Istočne Srbije učestvovalo još nekoliko studenata. Po njegovim rečima, upravo to što je bio jedini iz Bora ima poseban značaj za naš kraj, konkretno za Bor u kojem, kako kaže, još uvek nije dovoljno razvijen duh građanskog aktivizma. Vladimir veruje da je ovim poduhvatom uspeo da pokrene ljude i pokaže da i mali gradovi imaju glas – snažan, istrajan i spreman na promenu.
Pre nego što se uputio ka Strazburu, Vladimir je već biciklom prešao rute do Beograda, Niša i Kragujevca – ali ova tura bila je u svakom smislu drugačija. Ne samo što je bila najzahtevnija, već i je bila i najznačajnija do sada, kako za njega samog, tako i za celu Srbiju koja je već mesecima na nogama.
Kako navodi, put do Strazbura bio je izuzetno fizički zahtevan. Dani su prolazili u dugim vožnjama, često preko 160 kilometara, uz malo sna i konstantne napore koje je telo tek s vremenom prihvatilo kao rutinu. Najveći izazov bio je umor koji se taložio iz dana u dan, ali je osećaj zajedničkog cilja davao snagu da se ide dalje. Važnu ulogu imala je i medicinska podrška, koja je brinula o svakom učesniku, omogućivši da se izdrže izazovi koji su mnogima delovali kao nemoguća misija.
Vladimir je sa nama podelio svoja iskustva, izazove i lepe utiske sa ove ture!
Da li si mislio da ćeš ikada kao pojedinac iz tako malog industrijskog grada da učiniš nešto ovako veliko, s obzirom na to da si jedan od osamdeset velikih koji su uspeli ovo?
Moj otac se u mladosti bavio alpinizmom, osvajao je vrhove Alpa, a stariji brat je trčao ultramaratone. Znao sam da ću i ja za života morati da se upustim u neku veliku avanturu. Samo, nisam ni slutio da će se to desiti na ovaj način, ovako brzo. Presrećan sam što je ta velika avantura baš Tura do Strazbura, jer ona predstavlja nešto mnogo više od 1500 kilometara vožnje. Za ovih 13 dana, demonstrirali smo celom svetu našu spremnost i volju, naše srce, zajedništvo. Stvorili neraskidiva prijateljstva, a ono što je najvažnije, probudili Evropu.
Pričaju ljudi da imate jake finansijske benefite od toga što ste otišli na toliko veliki put. Kakvo mišljenje imaš oko toga?
Što se finansijskih benefita tiče, profesorka mi je gurnula 50 eura u džep pre puta i kazala: “Evo ti da imaš za kafu, odvojila bih više, ali dva meseca nisam primila platu”.
Lazar Dinić je tvoj baš blizak prijatelj i nosio si majicu sa njegovim likom u znaku podrške. Kako ti gledaš na ovu situaciju? Šta je ovaj odlazak u Evropski parlament značio za borbu za njegovu slobodu?
Da, Laza je moj jako blizak prijatelj, prijatelj sa kojim sam proveo najlepše godine svog života. Ovu turu sam posvetio njemu i njegovoj porodici, koja se stojički nosi sa ovom ogromnom nepravdom. Laza je bio najveći, nepresušni izvor motivacije. Kada su mi kroz glavu prolazile misli o odustajanju, razmišljao sam o žrtvi koju on podnosi.
Oni su PROTIVZAKONITO prisluškivani, snimci su dospeli do tabloida, koji su sproveli prljavu kampanju protiv aktivista, pa je tek onda Ministarstvo unutrašnjih poslova odlučilo da reaguje. Oni su sada u zatvoru, jedu ih stenice, a MUP ne može iskoristiti ovaj audio snimak kao dokaz baš zato što je KOMPROMITOVAN od strane režimskih medija. To je direktno kršenje slobode govora, ljudskih prava, zakona i ustava. Verujem da su nakon ove ture evropske institucije stekle svest o našim nepravedno uhapšenim saborcima, političkim zatvorenicima. Sada, da li će reagovati ili ne, vreme će pokazati, a mi se moramo boriti da oni izađu iz ovog “Limba”.
Ana Brnabić je iskomentarisala da je bilo kombija pratnje, da su kombiji bili baš udobni i da ste vozili bicikle samo kada je trebalo da se snimi, slika. Kakvo je tvoje mišljenje oko toga i za šta su ustvari služili ti kombiji?
Mislim da Ana Brnabić nije dovoljno informisana da komentariše ovu našu turu, s obzirom da očigledno nema razvijenu svest o mogućnostima čovekovog tela, pogotovo u ovim uslovima, gde su volja, motivacija i zajedništvo dominantni. Kao što sam naveo, telo se nakon određenog vremena u potpunosti adaptiralo, a uz brigu medicinskog tima, mogli bismo i na mesec! Takođe, ova tura je medijski praćena 24 časa, a takođe ste mogli u bilo kom trenutku da pratite našu lokaciju, preko GPS uređaja, u realnom vremenu. Imali smo dva kamiona u pratnji, jedan sa donacijama u vidu hrane, odeće, obuće, a drugi koji je prevozio naše stvari, rezervne delove i pokvarene bicikle.
Prošli ste kroz toliko gradova, da li je u svakom bilo dočeka? Koji grad je na tebe ostavio najviše utisaka i zašto?
Dočeka je bilo u svim većim gradovima, koji broje preko sto hiljada stanovnika. Teško je izabrati favorita, jer je svaki grad krasila neka unikatna energija. U Štutgartu su me dočekali rođeni brat, snaja i dva bratanca koji žive u Nemačkoj, baš zbog potrage za boljim životom. Napokon sam ih zagrlio nakon dugo vremena i osećaj je bio neverovatan. To je jedan jako emotivan trenutak gde sam po prvi put na turi zaplakao. Jako mi je drago što smo pokrenuli ljude u dijaspori. Oni su se sada upoznali i umrežili, pa će nastaviti sa koordinisanim delovanjem.
Za Vladimira, Tura do Strazbura nije bila samo fizički izazov, već trenutak u kom se borba studenata pretvorila u simbol društvene promene. Ova tura ujedinila je sve građane kako iz Srbije tako i iz dijaspore i pokazala da istrajnost u ovoj borbi ima smisla. Na komentare o podeljenim mišljenjima na Turu do Strazbura, Vladimir je samo rekao: „Ljudi koji misle svojom glavom podržavaju. Ostali… njima mišljenje diktira neko drugi.“
Vladimirovo ime više nije samo jedno od osamdeset učesnika ture – ono danas nosi posebno značenje u njegovom gradu. Vladimirov poduhvat pokazao je da Bor, kao mesto koje se retko pominje kada se govori o inicijativi i otporu, predstavlja malu sredinu iz koje mogu poteći velike ideje, snažni glasovi i hrabri ljudi.
One Response
Ponosan sam na sve naše studente iz Bora koji se pobunili protiv ove tiranije i diktature. Podrška i za studenta Dinića koji je već dva meseca neopravdano u pritvoru.