Viši sud u Novom Sadu, nedavno je odbio predlog da se ukinu pritvor i poternica za šestoro aktivista i aktivistkinja koji su u egzilu od marta 2025. godine, tako da im je povratak u Srbiju, i dalje nemoguć.
Mila Pajić, Anja Pitulić, Doroteja Antić, Branislav Đorđević, Jovan Dražić i Dejan Bagarić su mladi aktivisti i aktivistkinje koji su se već nalazili van Srbije u martu 2025. godine u trenutku kada se na provladinim televizijama prikazivao audio snimak prisluškivanja sastanka i sprovelo hapšenje njihovih kolega. Pošto im je određen pritvor u odsustvu, ostali su u egzilu i od tada im se sudi bez njihovog prisustva.
Da se podsetimo, 13. marta 2025. godine, na provladinim televizijama je emitovan audio snimak prisluškivanja sastanka članova Pokreta slobodnih građana (PSG) i članova neformalne grupe STAV u Novom Sadu, uoči velikog protesta koji se trebao desiti u Beogradu, gde je snimljeni razgovor okarakterisan kao pokušaj rušenja ustavnog poretka.
Nakon “curenja” tog snimka na nacionalnim frekvencijama, pokrenuta je istraga za izbegle aktiviste i aktivistkinje i određen pritvor za one koji su ostali u Srbiji. Pored pomenutih koji se i dalje vode “u bekstvu”, njih šestoro je bilo privedeno u Srbiji, među njima i mladi Boranin Lazar Dinić, koji su u zatvorskom i kućnom pritvoru proveli više od sedam meseci.
U novembru, momentu kada je šestorka u Srbiji izašla iz kućnog pritvora, određeni aktivisti i aktivistkinje iz egzila su se i obratili putem medija po prvi put od pomenutog incidenta. Njihovo suđenje je formalno počelo 24. novembra 2025. godine, dok je više puta odlagano iz različitih razloga. Prvo je suđenje pomereno za 2. februar, zbog iznenadne bolesti postupajućeg tužioca Slobodana Josimovića, te je sa tog datuma, kasnije ponovo pomereno za 5. maj.
Jedan od branilaca ovih aktivista i aktivistkinja, Željko Kočić, čitav postupak suđenja opisao je kao “opterećen ozbiljnim manjkavostima“, dok je kao najveći problem naveo to da je pritvor određen još 28. marta 2025. godine. Kako nalaže, sud još uvek njihovoj odbrani nije ni dostavio rešenje o pritvoru, koje je, kako kaže, traženo više od 10 puta do sad. Dostavljanje rešenja o njihovom pritvoru je zakonska obaveza, te se odlaganjem njegovog dostavljanja i skraćuje rok za žalbu i time ponestaje mogućnosti da se pritvor ospori.
Kako Kočić nalaže, najveću sumnju u celom ovom postupku predstavlja činjenica da država posle 11 meseci nije uspela da pokrene potragu za aktivistima u egzilu, tako da sama procedura ostaje nepotpuna i konfuzna. “Okrivljeni” aktivisti i aktivistkinje ostaju “nedostupni”, dok su u isto vreme i dovoljno “dostupni” da im se sudi bez njihovog prisustva. Tu se postavlja pitanje, da li cela ova situacija ima za cilj da se ovaj problem reši ili samo služi za održavanje pritiska nad aktivistima i aktivistkinjama?
Evo zašto je Viši sud u Novom Sadu najmračnija institucija domaćeg pravosuđa. Odbijen je predlog koji smo kolega Vladimir Horovic i ja podneli sudu da se za šest novosadskih aktivista kojima se sudi u odsustvu, u predmetu zbog navodnog pripremanja dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije, ukine pritvor i poternica, kako bi im se omogućilo da se vrate svojim kućama.
Posebno je zabrinjavajuće to što im je pritvor određen još 28.03.2025. godine, a do današnjeg dana sud braniocima nije dostavio rešenje, uprkos tome što smo njegovu dostavu zahtevali više od deset puta. Dostavljanje rešenja je zakonska obaveza suda, jer tek od prijema rešenja teče rok za žalbu. Na taj način sud je faktički onemogućio branioce da izjave žalbu i ospore, po našem uverenju, nezakonito rešenje. Dodatni pokazatelj ozbiljnih manjkavosti ovog postupka jeste činjenica da, ni nakon 11 meseci, Republika Srbija nije uspela da izdejstvuje međunarodnu poternicu. Takva okolnost sama po sebi otvara ozbiljna pitanja o pravnoj utemeljenosti i održivosti postupka. Sumrak pravosuđa koje se koristi kao sredstvo vlasti za obračun sa političkim neistomišljenicima.
Rekao je Željko Kočić na svom X profilu.
Povratak aktivista i aktivistkinja u Srbiju značio bi automatsko hapšenje, dok im se u isto vreme sudi bez njihovog prisustva. S druge strane, branjenje njihovog slučaja i dalje čeka formalno rešenje o njihovom pritvoru, kako bi se uopšte mogla podneti žalba. Konfuzno, zar ne? Zbog ovakvih stvari, ovaj slučaj se može opisati kao haotičan i veoma problematičan koji jasno pokazuje sliku odnosa države prema aktivistima i studentima koji se neumorno bore za bolju budućnost države i jednaka prava za sve.
Dok je njih šestoro prošlo kroz višemesečni pritvor, ostalo šestoro u egzilu žive u neizvesnosti, pod poternicom i bez mogućnosti da se vrati u svoju državu gde mogu da završe sa studiranjem ili nastave sa poslom.