Postoji nešto posebno snažno u pričama ljudi koji dolaze iz manjih sredina i koji, uprkos tome što nemaju “glavne piste” pred sobom, uspeju da izgrade svoj put do najvećih scena. Pravi primer jednog istrajnog putovanja do svog sna jeste Milutin Lađević, momak koji je rođeni Boranin i trenutno živi i radi u Beogradu.
Milutin Lađević je diplomirani inženjer tekstilne tehnologije, modni dizajner, stilista, aktivista, momak koji je išao stepenik, po stepenik, kako bi stigao do svojih prvih kolekcija, kao i učešća na nekim od najznačajnijih modnih događaja u Srbiji.
Milutin je osnovnu školu završio u svom rodnom Boru, srednju školu u Zaječaru, dok je diplomu inženjera tekstilne tehnologije stekao na Tehnološkom fakultetu u Leskovcu. Prve profesionalne korake i osnivanje svog brenda veže za Niš, grad u kojem je živeo i radio pre nego što se preselio u Beograd.
Ekipa Tebrizma je Milutina upoznala pre nešto više od dve i po godine kada je bio gost u 32. epizodi našeg podkasta “Šta ima?” i tada smo se i sami uverili koliko je njegova priča inspirativna i zašto je bilo značajno da je mladi čuju.
Nakon našeg poslednjeg viđenja, Milutin je bio veoma vredan, kreirao, usavršao se, napredovao u svakom segmentu i za sve što je u prethodnom periodu uradio nam jedan tekst definitivno ne bi bio dovoljan.
Milutin je zagovarač održive mode, tačnije njegove kreacije karakteriše korišćenje recikliranih materijala, a da je njegov rad postao veoma prepoznatljiv i veoma značajan, govori i to da su Milutinove kreacije nosile i mnoge poznate ličnosti.
Milutinov kostim nosila je Nikolija u spotu pesme “Namami”, zatim je bio i asistent dizajner kostima za spot pesme “Edip” Barbare Bobak, a pored ovih devojaka, Milutinove kreacije nosili su i Džordži, Nucci, Zejna, Filip Baloš, Filari, ali i mnogi drugi.
U razgovoru sa Milutinom pokušali smo da vam približimo šta je sve to radio u prethodnom periodu, zbog čega je aktivizam sastavni deo njegovog rada, ali i da saznamo neke njegove buduće planove i puteve u svetu mode.
Koliko je dugačak put da neko iz provincije nađe svoje mesto pod svetlima mode u Srbiji?
Iskreno to zavisi od upornosti, istrajnosti i faktora sreće. Slagao bih kada jednu od ove tri stavke ne bih pomenuo. Lično, moj je bio čini mi se malo duži i složeniji, ali mesto na kome sam sada stabilno i sigurno, i ne bih ga menjao ni za kakav instant uspeh.
Koliko je razumevanje mode prošireno kroz provinciju? Da li se to zadržalo samo na Beogradu?
Vrlo slabo. Nažalost, to je posledica centralizacije, ali i mentaliteta manjih sredina. Ljudi i dalje dele boje, poslove, pa čak i emocije na muške i ženske. Odeća još dugo neće doći na red da se oslobodi tih normi koje društvo nameće, a poštuju se samo kada je odevanje u pitanju. Za sve ostalo, čini mi se da smo ih izgubili.
Kako si dobio ideju da se tvoje kreacije baziraju na principu održive mode? Koliko uopšte ljudi znaju o tome?
Pre svega, kao diplomiranom inženjeru tekstilne tehnologije želudac mi se prevrće od prisutnog greenwashing-a u svakom aspektu modne industrije u Srbiji – od piste do magazina. Bes i revolt zbog zloupotrebe termina održivosti, naterale su me da kreiram kolekciju “Provincijalac”, a sam proces nastanka, princip rada i ono što ja smatram svojom misijom, objasnio sam u istoimenom dokumentarcu koji sam objavio krajem oktobra meseca.
Čini se da tvoji radovi, osim samog koncepta održive mode, u svakom momentu daju taj neki aktivistički vajb.
Apsolutno! Privilegija je baviti se aktiviznom kroz posao koji voliš. Pogotovu u ovako izazovnim vremenima. Bitno je ostati dosledan sebi i svojim principima što podrazumeva autentičnost ali i istrajnost, kojom danas, nažalost, retko ko može da se pohvali.
Šta te najviše inspiriše kada započinješ novu kolekciju?
Način na koji ću je prezentovati. Najiskrenije, ono što meni rasplamsa maštu jeste zamišljanje i planiranje prezentacije, jer ja najpre vidim koncept i ideju, pa tek onda razrađujem do detalja ostale apekte kolekcije poput skica, jer je fokus na interpretaciji priča starog tekstila koji koristim.
Kako ti razvoj tehnologije pomaže u poslu? Je l je AI pretnja za modnu industriju i slične profesije?
Ne koristim ga u onoj meri u kojoj to GenZ radi, ali sve što mogu da mu delegiram, to radim sa zadovoljstvom. Smatram da smo svetlosnim godinama daleko od toga da AI radi besprekoran francuski štep ili ručno ušiva kostim koji je pukao par minuta pred početak snimanja. S tim u vezi, osećam se bezbedno.
Milutin je sa nama podelio i svoje iskustvo sa revija iz inostranstva, kako to izgleda rad sa poznatima, a osim toga, saznali smo i kako je nastao njegov dokumentarni film “Provincijalac”.
Kakva su tvoja iskustva sa modnih revija van Srbije na kojima si učestvovao? (Hrvatska, Bosna, Mađarska…)
Nažalost, uvek je preko bilo neuporedivo bolje. Kažem nažalost, jer je ovo moja zemlja, a samo u njoj sam nekada imao potrebu da se ubeđujem. Ljudi preko su kvalitet prepoznali bez i da išta kažem i to nagradili profesionalnim tretmanom i poštovanjem prema mom radu, ali i prema meni kao umetniku.
Imao si prilike da radiš i sa nekim poznatim ličnostima scene u Srbiji. Koliko je izazovan rad sa poznatim ličnostima?
Sve je stvar postavljanja granica i okvira tog poslovnog odnosa. Imam širok spektar iskustava iza sebe, i nije uvek bilo prijatno. Uglavnom ostvareni ljudi, koji nisu sujetni, budu najlaganiji i oni koji najviše iskazuju poštovanje tvog rada kako materijalno, tako i verbalno. Neostvareni i ostrašćeni ljudi nisu zadovoljni ničim, te se zaista trudim da ukoliko se silom prilika nađem u takvoj situaciji, da na to ne obraćam pažnju.
Šta te je navelo na snimanje dokumentarnog filma “Provincijalac” i kako si zadovoljan procesom i reakcijama nakon premijere?
Pored besa i revolta, koje sam gore naveo, želeo sam da ljudima približim svoj princip rada koji se u mnogome ogleda u mojim ličnim životnim načelima. Ja i van posla i van kamera živim održiv život, te bi bilo potpuno suludo da takav nisam kada je moj brend u pitanju. Procesom sam prezadovoljan, možda najviše činjenicom da smo pustili da nas proces sam vodi. Odlaganja, pomeranja, putovanja, raskidanja saradnje bili su sirovi ali iskreni delovi tog putovanja, i mislim da je film objavljen u onom momentu kada se priča sama završila. Fun fact – skoro godinu dana kasnije, nakon prvog planiranog datuma za objavljivanje.
Šta je za tebe predstavljala revija “Skini korupciju, obuci slobodu” u Zaječaru?
Aktivizam koji mi je dao priliku da se Zaječaru odužim za sve lepe srednjoškolske dane, ali i sva iskustva koja su me formirala kao čoveka i umetnika, a započeta su upravo tamo. A na neki način i closure, jer sam Provincijalca vratio kući i rešio da krenem u nove još dinamičnije avanture, ali i životna poglavlja.
Nakon 8 godina učenja, napredovanja, kreiranja, revija, šta su planovi za neki naredni period?
Ne volim da puno pričam unapred, ali mogu reći ono što zapravo i radim svih prethodnih godina – planiram da nadmašim sebe i pomerim dosadašnje postavljene granice. Svoje, a možda i tuđe.
Kada ponovo gledamo modnu reviju Milutina Lađevića u Boru?
Onda kada se za to budu stekle prilika, potreba i podrška. Organizacija jedne modne revije iziskuje mnogo truda, rada i sredstava. U vreme digitalnog doba, suludo je resurse trošiti za događaj koji ne može imati domet do velikog broja ljudi, kao što to može imati angažman na društvenim mrežama. Pogotovu ukoliko se sam koncept i estetika stvaranja kose sa mentalitetom okruženja. Onda to nije revija, to je Pirova pobeda.
Milutinova priča je primer kako talent, istrajnost i jasna vizija mogu mladog čoveka iz male sredine dovesti do ostvarenja velikih ciljeva. Njegov profesionalni put, od Bora preko Zaječara, Leskovca, Niša pa do Beograda, pokazuje koliko su važni kontinuitet, autentičnost i spremnost da se ide težim putem umesto prečicama, jer nema uspeha preko noći.
Njegova priča i dalje traje, a planovi koje nagoveštava govore da je spreman da svoje granice, ali i očekivanja industrije, pomeri još dalje. Iz tog razloga, pratite šta sve to Milutin novo sprema, prečešljajte mu instagram profili ili veb-sajt, i naravno preporučujemo i da pogledate dokumenatarac “Provincijalac”.