Deseti oktobar se kao Dan mentalnog zdravljaobeležava od 1994. godine. Ovogodišnja tema tiče se mentalnog zdravlja kao univerzalnog prava svih ljudi i neophodnosti da ono bude dostupno svima. Cilj je da se skrene pažnja na važnost brige o mentalnom stanju pojedinaca i zajednica, i ovaj datum takođe može da služi kao platforma za razgovor o različitim aspektima mentalnog zdravlja i kako se ono može podržati i unaprediti.
Jedan od posebnih fokusa ovogodišnjeg dana mentalnog zdravlja jesu mladi. Mladi se suočavaju sa ogromnim pritiscima istovremeno nikada manje resursa za prevladavanja tih pritisaka nije bilo. Bitno je napomenuti da kada govorimo o resursima, ne govorimo o novcu ili znanju, već o emocionalnim alatima koje danas mladi poseduju (tj. ne poseduju dovoljno). Socijalna izolacija, otuđenost, osećaji praznine, bolesti zavisnosti, besciljnost, apatija, anksioznost i depresija čini se da su glavne tegobe današnje omladine.
Korene svih ovih problema nalazimo u porodici. Mnogo pre nego što osoba uđe u društvo i počne da se socijalizuje, ona u kontaktima sa svojim članovima porodice oformi određene karakteristike koje nosi dalje kroz život. Sa time što je ponela iz kuće osoba ulazi dalje u društveni sistem koji ima određene osobenosti koje mogu ili da pogoršaju ili poboljšaju njeno vaspitanje.
Kada govorimo o socijalnoj izolaciji, otuđenosti, besciljnosti, apatiji, bitno je prvo istražiti i ispitati, na individualnom planu, zašto se osoba tako oseća. Adolescencija i rano odraslo doba samo po sebi nosi ovakva osećanja u manjoj meri, i to je i donekle normalno, međutim, intenzitet otuđenosti sa kojima se danas mladi javljaju ukazuje da tu postoje dodatne stvari.
Ovo su neka pitanja koja mladi mogu postaviti sebi kako bi krenuli u promišljanje o svom stanju. Jako je bitno shvatiti da se mentalni problemi rešavaju tako što se pre svega preispitujemo i kroz preispitivanje istražujemo zbog čega je to tako. Ne postoje šabloni ili sistemi, već ih mi kreiramo ispitivanjem. Stvari neće pasivno biti dobre i pozitivne, već ih mi moramo učiniti takvim. Na kraju, promišljanjem sami dolazimo do rešenja i izvlačimo sledeće zaključke. Pitanja su sledećeg tipa:
- Šta ja tačno osećam sada? Kako bih mogao/mogla da definišem svoje osećanje i da dam razlog zbog čega se tačno osećam sada?
- Kako je došlo do ovog stanja? Šta se to desilo pa sam stekao/stekla takav utisak? Da li ima nekih objektivnih stvari koje su se desile pa su me dovele do ovde ili ovo jednostavno postoji “samo od sebe”?
- Kako se ovo stanje, koje smatram da možda „nije normalno“ i da ne treba da „bude tako“, razlikuje od nekog sličnog ovakvog osećanja koje je „normalno“?
- Koja su moja očekivanja bila? Šta sam ja očekivao/očekivala da će se desiti na mom emocionalnom planu u životu i zbog čega sam imao/imala takva očekivanja?
Ova pitanja će nas, ako duboko razmislimo, dovesti do drugih nekih pitanja koje vode u naše istraživanje nas samih. Istovremeno je bitno shvatiti da je rano odraslo doba i generalno mladost period u kome se sve emocije manje-više doživljavaju intenzivnije jer se po prvi put sve dešava na način na koji se nikada do tog momenta nije dešavalo. Raskidi, školski problemi, porodični problemi će biti mnogo intenzivniji i teži nego što će to biti kasnije u životu, i mišljenje o mnogim stvarima će se drastično menjati u sledećem periodu. Kada to shvatimo ceo period ranog odraslog doba možemo početi da posmatramo kao neko učenje i sticanje određenih iskustava koje će nam biti od koristi dalje u životu.
Ponovićemo još jednom da je bitno da budemo svesni da se svi problemi mogu rešiti. Nema nerešivih problema, i to što možda neko ko čita ovaj tekst misli da je njegov problem nerešiv, ukazuje da on ili ona nemaju dovoljno informacija i znanja kako. Razgovor sa profesionalcima iz oblasti psihologije i psihoterapije može da bude dobra početna tačka za dalje prevazilaženje tegoba koje mladi danas imaju. Svaki problem je moguće prevazići.
