U državi koja se decenijama bori da definiše svoj evropski put, dok joj se obrazovni sistem urušava, a mladi sanjaju o karti u jednom pravcu, dogodio se čin koji savršeno sublimira našu stvarnost. Kristijan Golubović, čovek čija je biografija ispisana po sudskim hronikama i zatvorskim ćelijama, odlučio je da svoju odanost predsedniku države, Aleksandru Vučiću, ovekoveči mastilom na sopstvenoj koži.
Medijska perionica biografija: Od dilera do voditelja
Prvi sloj ovog problema je institucionalizovana promocija kriminala. Golubović nije samo „bivši kriminalac“, on je čovek koji je veći deo svog odraslog života proveo na izdržavanju kazni za teška krivična dela. U normalizovanom društvu, takva osoba bi bila na margini, fokusirana na resocijalizaciju u tišini. Kod nas, on dobija mikrofon.
Dodeljivanje uloge voditelja na televiziji sa nacionalnom frekvencijom (Red TV, Pink) je čin svesnog trovanja javnog prostora. To je poruka da su „hiljade sklekova“ i ulični kodeks važniji od diplome fakulteta. Kada se takva figura postavi za „uzora“ mladima, mi ne gledamo zabavu, gledamo sistemsku lobotomiju nacije.
Estetika sile: Zašto baš Vučić?
Golubovićevo obrazloženje da je tetovažu uradio jer su ga zvali „botom“ otkriva zastrašujuću logiku. U njegovom svetu, lojalnost se ne iskazuje glasanjem ili ideologijom, već fizičkim obeležavanjem. Tetoviranje lika predsednika na telo čoveka koji simbolizuje nasilje i „opasne momke“ devedesetih, stvara opasnu estetsku vezu između državnog vrha i podzemlja.
Ovo šalje poruku da je predsednik „naš“, heroj ulice, zaštitnik onih koji se ne libe da upotrebe silu. Za predsednika jedne države, ovakva vrsta podrške bi u svakom demokratskom društvu bila nepodnošljiv teret i razlog za hitno ograđivanje. Ćutanje države na ovo „priznanje“ može se tumačiti samo kao prećutno odobravanje.
Najveća žrtva ove „umetnosti“ na Golubovićevoj ruci su deca Srbije. Dok prosvetni radnici pokušavaju da objasne deci zašto je važno čitati knjige i biti pristojan, deca na TikToku i televiziji gledaju čoveka koji je „uspeo“ uprkos zakonu, a sada ima i „blagoslov“ da nosi lik najmoćnijeg čoveka u državi.
Ovo je trijumf anti-vrednosti. To je slika države u kojoj su institucije zamenjene ličnostima, a zakoni ličnim lojalnostima. Ako je Kristijan Golubović taj koji „čuva čast“ predsednika, postavlja se logično pitanje: od koga je čuva i kakva je to čast kojoj je takav čuvar potreban?
Mastilo srama na licu nacije
Tetovaža na podlaktici Kristijana Golubovića je mnogo više od mastila pod kožom. To je dijagnoza. To je dokaz da smo kao društvo dozvolili da se najgori među nama popnu na najvidljivija mesta i da odatle diktiraju šta je moral, a šta uspeh.
Ova tetovaža nije samo estetski promašaj ili hir rijaliti zvezde, to je politička deklaracija, sociološki fenomen i, iznad svega, brutalna uvreda za svaku instituciju ove zemlje.
Srbija se danas ogleda u toj tetovaži. To je ogledalo u kojem vidimo sraslost politike, medijske kanalizacije i uličnog nasilja. Dokle god ovakve pojave budu „šokantne vesti“, a ne razlog za opštu društvenu osudu i institucionalnu reakciju, mi ćemo ostati društvo u kojem se autoritet ne gradi znanjem, već mastilom, silom i glasnim poltronstvom.
Ovo nije samo Kristijanova sramota, ovo je sramota države koja je dozvolila da joj ovakvi likovi postanu portparoli „časti“.