Tribina pod nazivom “Radnička prava“ održana je u nekadašnjem parku Raketa, nešto nakon 17.30 časova, uz prisustvo određenog broja građana. Na skupu su govorili Mario Reljanović, Jugoslav Ristić i Neda Kokora, kandidati Studentske liste za narodne poslanike, kao i Bogoljub Homšek, student doktorskih studija sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Iako je tribina započela po dnevnom svetlu, nakon 18 časova govornici su svoja izlaganja nastavili u gotovo potpunom mraku, budući da javna rasveta u parku nije bila upaljena. Organizatori su zbog toga koristili dodatno osvetljenje, kako bi govornici mogli da nastave program.
Posebno zabrinjava činjenica da rasveta nije bila uključena ni u delu parka u kojem se nalazi dečije igralište, na kojem su se u trenutku održavanja tribine igrala deca.
Ovakvo stanje svetla u parku ne može se opravdati kvarovima i dotrajalim instalacijama s obzirom na to da je renoviranje ovog parka završeno pre nešto više od mesec dana, te su sumnje o opstrukciji studentskog događaja, sasvim opravdane.
Još jedna neobična okolnost zabeležena je neposredno pre početka tribine, kada je zalivan travnjak upravo na prostoru na kojem su kasnije postavljeni sto i stolice za govornike.
Šta je poručeno na tribini o radničkim pravima?
Govornici su se tokom tribine osvrnuli na brojne probleme sa kojima se zaposleni u Srbiji suočavaju, od nesigurnosti radnih mesta i nezakonitih otkaza, preko dugotrajnih sudskih postupaka, do odnosa države prema stranim investitorima i ograničenih mogućnosti radničkog organizovanja.
Bogoljub Homšek, student doktorskih studija sociologije, govorio je o ekonomskoj politici Srbije koja se, prema njegovim rečima, već decenijama zasniva na privlačenju stranih investitora i jeftinoj radnoj snazi, umesto na razvoju domaće proizvodnje i tehnologije.
Kako smo odustali od jačanja domaće proizvodnje, jačanja domaćih i ovladavanja novim tehnologijama, jedino što nam je ostalo jeste da prodajemo našu radnu snagu, koja je i dalje solidno obrazovana. Mi smo počeli da je nudimo strancima, odnosno stranim investitorima. Subvencijama, davanjem zemljišta i različitim drugim povlasticama nudimo stranim investitorima da dođu u zemlju,
istakao je Homšek.
O zaštiti zaposlenih od nezakonitih otkaza govorio je Jugoslav Ristić, dugogodišnji sindikalni aktivista iz Kragujevca, koji je posebno ukazao na dugotrajne sudske postupke i mere kojima bi Studentska lista omogućila radnicima da efikasnije ostvare svoja prava.
Radnik može da ostvari svoja prava, ali je pitanje roka kada će ih ostvariti, jer sporovi traju godinama. Često se po godinu dana ne zakaže prvo ročište i mi te stvari hoćemo da promenimo. Hoćemo da radnik ima veća prava i da može da bude zaštićen, da inspekcija rada dobije veća ovlašćenja, da može da vrati radnika na posao, ali i veću odgovornost. Kao srednjoročnu meru predviđamo formiranje radnih sudova, kako bi se radni sporovi brže rešavali i zaštitili radnici kada dobiju otkaz na nedostojanstven i nezakonit način,
naveo je Ristić.
Neda Kokora, doktorka političkih nauka i ekonomistkinja, osvrnula se na konkretne primere kršenja radničkih prava u pojedinim kompanijama u Srbiji, govoreći o otkazima, izuzetno dugom radnom vremenu, državnim subvencijama i položaju zaposlenih koji pokušavaju da se izbore za bolje uslove rada.
Nemački proizvođač Aptiv u Leskovcu, gde radnici dobijaju otkaze kada padnu na testu gladi. Skoro je radnica dobila otkaz zato što su joj bile pocepane čarape. Čuvena mlekara Imlek koja se hvali svojom proizvodnjom, tu radnici i radnice rade po 19 sati. Nadalje, Drekslmajer, pre tri-četiri dana je nezvanično stigla informacija da napuštaju Srbiju. Potrošili su subvencije. Kada su radnici organizovali štrajk, otpustili su sve radnike koji su ga tada organizovali, iako su im obećali povećanje plate.
Osvrnula se Neda Kokora na ove primere u Srbiji.
O neophodnosti izmene Zakona o štrajku govorio je Mario Reljanović, doktor pravnih nauka i viši naučni saradnik Instituta za uporedno pravo u Beogradu, koji je ukazao na zastarelost postojećeg zakona iz 1996. godine i nedostatke koji radnicima otežavaju zajedničko organizovanje i obustavu rada.
Mi recimo, ne poznajemo međusektorski štrajk. Ako jedna fabrika mota kablove za proizvođača automobila, a druga šije sedišta za tog istog proizvođača, oni ne mogu da budu u okviru jednog štrajka, zato što jedan pripada elektronskoj, a drugi tekstilnoj industriji. Mi ne poznajemo ni štrajk solidarnosti. Dakle, svi oni koji su štrajkovali iz solidarnosti mogli su da računaju na to da će biti otpušteni, jer je njihov štrajk nezakonit. To je ono što smo planirali da uvrstimo u novi Zakon o štrajku,
objasnio je Reljanović.
Tema radničkih prava posebno je značajna za Bor, kao jedan od najvećih rudarskih i industrijskih centara Srbije, u kojem veliki broj građana direktno ili indirektno zavisi od poslovanja rudarskih kompanija. Pitanja uslova rada, bezbednosti zaposlenih, zarada i sindikalnog organizovanja godinama su prisutna u našem gradu.
Ipak, i pored poruka o zaštiti zaposlenih i odgovornosti institucija, ne možemo da se još jednom ne osvrnemo na druge događaje koji su direktno uticali na održavanje tribine.
Održavanje javnog skupa u gotovo potpunom mraku, dok su se u neposrednoj blizini igrala i deca, otvara ozbiljna pitanja o odgovornosti nadležnih institucija, ali i odnosu gradske vlasti prema javnim okupljanjima i političkim aktivnostima.
Zbog čega javna rasveta nije bila uključena, zašto je travnjak zalivan neposredno pre početka tribine i zbog čega se na ovaj način ometaju aktivnosti političkih aktera, pitanja su na koja bi odgovore trebalo da pruži gradska vlast na čelu sa gradonačelnikom Bora.
