U praksi se jako često sreće situacija da ljudi ne znaju iz kog razloga se osećaju na određen način, kada je to osećanje počelo i šta je prethodilo tome. Bilo da su u tom periodu namerno ignorisali bolnu temu, ili su se trudili na svaki način da je zaborave, nekoliko bolnih situacija oblikuju jedan deo života čoveka i vremenom se te stvari izgube. O čemu se ovde radi?
Neretko srećemo pojavu „guranja stvari pod tepih”. Vremenom, drugim dešavanjima u vremenu, i zbog želje da se bolne emocije i situacije zaborave, stvari bivaju gurnute pod tepih svesti i odlaze tamo gde postaju zaboravljene, izmenjene, ali i manje uznemirujuće. Ovaj mehanizam, u početku, deluje efikasno, ali njegovim učestalim korišćenjem nailazimo na poteškoće.
Postepeno taj tepih svesti biva prenatrpan, problemi manjeg intenziteta uznemiruju kao da su veliki, sposobnost samokontrole je smanjena, tolerancija je smanjena, i što se kaže „stvari su se nakupile”. Uznemirenost i razdražljivost su sveprožimajuće, i prisutan je osećaj „da se puca”.
Ali, šta je to što će pući?
Pa pući će nesvesne i svesne kontrole i sav sadržaj koji se do tog momenta zadržavao i potiskivao izaći će napolje. Da li je u vidu određenih poremećaja, epizoda u okviru nekog poremećaja, ili akutnih epizoda zavisi od individualni faktora, ali će određena količinana kupljenog napustiti mesto u kome je do sada bila. Mentalni poremećaji delom i jesu kompromisi preko koga ta energija može slobodno da izađe van.
Obično su i situacije u kojima se to dešava sažet problem date osobe, odnosno čitava problematika se ogleda u toj jednoj situaciji, ali o tome u nekoj drugoj objavi.
Šta da radimo da ne puknemo?
Potiskivanje uvek postoji i uvek se nešto potiskuje. Dobro bi bilo da ne potiskujemo ništa što potiskivanjem ne može da se reši već da stvari rešavamo na adekvatan način. I samo potiskivanje ume da bude bolno, ali je manje bolno nego rešavanje problema u nekim situacijama.
Iako već ne želimo da se nosimo sa problemom bolje bi bilo da ga samo odložimo za trenutak kada ćemo moći da se nosimo sa njim, umesto što ga u potpunosti potisnemo. Problem ovog mehanizma odbrane, a i drugih, jeste što će vremenom sigurno popustiti i svi problemi će kad-tad izaći na videlo. U prevodu, bolje sprečiti nego lečiti.
A šta znači da adekvatno rešavamo problem?
Ovo naravno sve zavisi od situacije. Ako smo u vezi sa nekom osobom, u braku, ili bilo kakvoj vrsti odnosa, takav odnos treba održavati. Rešavati probleme, pričati sa njome, pričati o tome šta druga osoba nije uradila a trebala je, šta mi sami nismo učinili a trebalo je, šta očekujemo, zašto, zbog čega, zbog čega ne možemo da napravimo kompromise ili zbog čega stalno pravimo kompromise.
Treba raditi na komunikaciji i na strpljenju. Stvari koje nas frustriraju dosta dugo treba rešavati, treba naći izlaz iz datih situacija, jer će se vremenom svi sitni problemi nakupiti i onda imamo situacije sa početka ovog teksta. Ako je stvar naših individualnih muka, različite gubitke, tugovanja, kajanja, strahove, treba prorađivati i dozvoliti da stvari idu svojim tokom.
Rad na mentalnom zdravlju nije magijska stvar koja se obavlja jednom godišnje. To je svakodnevni rad na malim stvarima koje nas održavaju i dozvoljavaju nam da ostale stvari funkcionišu kako treba. Naravno, i kada se “pucanje” desi, i to je moguće sanirati samo je proces duži, naporniji, i iziskuje dosta rada.
Ponovo, bolje sprečiti nego lečiti.
