Današnji potez odborničke grupe “Bor, naša odgovornost“, koja je odlučila da napusti zasedanje lokalnog parlamenta, ponovo otvara staro pitanje: da li je bojkot institucija izraz principijelnosti ili samo beg od političke odgovornosti i borbe?
Iako čin napuštanja skupštinske sale šalje jasnu poruku nezadovoljstva radom vladajuće većine, on u praksi prečesto donosi kontraefekat. Onog trenutka kada opozicija spakuje svoje papire i izađe sa sednice, vladajuća koalicija dobija prazan teren. Bez odbornika koji će postavljati neugodna pitanja, ukazivati na sporne tačke budžeta ili kritikovati lokalne projekte, skupština gubi čak i privid debate i postaje glasačka mašina koja radi bez ikakvog otpora.
Da bi stvar bila apsurdnija, ova odbornička grupa je odmah po napuštanju sale izdala saopštenje u kojem ultimativno traži ostavku gradonačelnika Bora. Postavlja se pitanje: čemu služi ovaj teatralni potez? Pokretanje priče o ostavci novog prvog čoveka grada, u trenutku kada svesno prepuštate skupštinsku salu toj istoj vlasti, zvuči kao deklarativni gest bez praktičnog uticaja. Odbornici vrlo dobro znaju da se ta ostavka neće dogoditi podnošenjem papira u skupštinskom holu, ili objavljivanjem saopštenja u vidu vizuala na društvenim mrežama. Umesto da zahteve pretoče u institucionalni pritisak i argumentovanu raspravu pred kamerama, oni su izabrali nerealne ultimatume koji nikako ne služe javnosti.
Ova sklonost ka političkom salonstvu i selektivnoj borbi postaje još uočljivija kada se pogleda njihov odnos prema širem aktivizmu. Nedavno su “Studenti u blokadi” organizovali veliki nacionalni protest na beogradskoj Slaviji. Upravo je ta neformalna grupa studenata pružila ključnu podršku listi “Bor, naša odgovornost“, što im je direktno pomoglo da osvoje čak 15 mandata u borskom parlamentu. Međutim, kada je došlo vreme za uzvraćanje solidarnosti, ova borska odbornička grupa je ostala nema. Odbornička grupa nije pozvala građane Bora da podrže proteste onih koji su im trasirali put do skupštine. Kada je studentima bila potrebna podrška na ulici, nastao je tajac, kada je odbornicima zatrebao medijski prostor, izveden je performans napuštanja sale.
Naziv odborničke grupe “Bor, naša odgovornost” sa sobom nosi i moralnu obavezu prema građanima Bora koji su im dali glasove. Ti građani nisu glasali za to da njihovi predstavnici sede u skupštinskom holu ili pišu saopštenja ispred zatvorenih vrata, niti da okreću leđa sopstvenim političkim partnerima. Pasivno povlačenje pod izgovorom da “nema uslova za fer debatu”, postalo je istrošen politički šablon. Uslova u Boru očigledno nema, ali upravo je zadatak opozicije da se za te uslove izbori na mestu na kom je to najteže, pred mikrofonima u sali, ali i kroz solidarnost na ulici.
Odlaskom sa zasedanja, ignorisanjem saboraca i podnošenjem nerealnih zahteva, opozicija svesno bira ulogu posmatrača i stvara iluziju akcije tamo gde je nema. Dok vlast nastavlja da donosi odluke koje direktno utiču na život Borana, “Bor, naša odgovornost” ostaje van prostorije u kojoj se te odluke zvanično usvajaju. Ako su napuštanje sale, salonska saopštenja i ignorisanje studentske solidarnosti jedina strategija koju imaju da ponude, postavlja se pitanje koliko je ta odgovornost iz njihovog imena zaista velika, a koliko je reč o političkoj nemoći upakovanoj u formu performansa.