Iako se škola još uvek smatra najznačajnijom obrazovnom institucijom, nekada je neka znanja i veštine nemoguće steći u školi, pa je zbog toga učenicima značajno da takva znanja i veštine steknu van škole. Da bi se tako nešto postiglo, učenici bi trebalo da budu učesnici radionica, dodatno se edukuju, posećuju predavanja i konferencije, budu deo nekih nevladinih organizacija.
Da bi učenici stekli neke nove veštine i znanja, veoma je značajno da postoji konstantna saradnja između škola i udruženja, jer upravo udruženja veoma često mladima nude mnoge korisne sadržaje za njihov lični razvoj. Sticanjem novih veština učenici automatski imaju mogućnost da mnoge aktivnosti pokrenu i sprovedu što spremnije i što kvalitetnije i u samoj školi, što je veoma značajan element za gotovo svaku školu.
Svesni smo svi činjenice da je školstvo u našoj zemlji poslednjih godina neopravdano spušteno na dosta niske grane, nastava pala u drugi plan, ali ono što je i pored svega toga ostalo isto, učenicima se i dalje ocena predstavlja kao glavna motivacija za pohađanje škole. Naravno, postoje uvek i oni prosvetni radnici entuzijasti koji vide život izvan ocena i škole, pa tu i tamo i pokušavaju da svojim učenicima ukažu na značaj neformalnog obrazovanja i cimanja u udruženjima. Međutim, trebalo bi ovakav način angažovanja podsticati još više.
Kada govorimo o saradnji između udruženja i škola, u razgovoru sa predstavnicima nevladinih organizacija saznali smo da kontakt udruženja sa školama, kako bi se ostvarila određena saradnja, kao i angažovali učenici na aktivnostima koje udruženja organizuju, ume da bude veoma otežan. Za ovako otežanu saradnju postoji nekoliko razloga.
Nedovoljno informisanje učenika o aktivnostima udruženja
Da bi se ostvarila određena saradnja sa školama, gotovo svako udruženje se potrudi da predstavi što detaljnije (kako uživo tako i putem imejla) na koji način bi saradnja oko određenih aktivnosti bila ostvarena, šta je to potrebno da škola kao institucija učini, kao i koje bi to benefite od takve saradnje imali kako same škole, tako i učenici.
Međutim, u dosta slučajeva takva saradnja se ne ostvari u potpunosti, učenici zbog toga ne budu deo određenih aktivnosti koje su im važne za lični razvoj, i ostaju bez značajnih informacija koje im mogu pomoći da unaprede i aktivnosti u školi.
Problem ovakve (ne)saradnje najčešće proističe iz toga što škole kada dobiju ovakav poziv za saradnju, u velikoj većini slučajeva to smatraju kao jednu dodatnu obavezu, dodatni teret i nešto čemu nisu spremne da posvete potpunu pažnju (što i nije previše čudno ukoliko uzmemo u obzir pregršt nekih poslova koji svakodenvno bespotrebno oduzimaju vreme i energiju). Informacije uglavnom proslede putem imejla razrednim starešinama ili u Viber grupama i Teams-u i na tome se sve završava.
Da je ovakvo stanje veoma prisutno, potvrdili su i srednjoškolci na fokus grupi koju smo nedavno sproveli. Učenici su jasno naglasili da od škola određene informacija o aktivnostima organizacija dobiju putem imejla ili u pojedinim grupama, međutim o ovim aktivnostima im se u školi ne priča dovoljno, a osim toga, informacije do njih ne dospevaju ni kroz parlament škole, odnosno predstavnike parlamenta iz odeljenja.
Koliko se u školi priča uopšte o značaju nevladinih organizacija?
Po komentarima učenika srednjih škola, dosta često do njih ne stižu informacije o sadržajima nevladinih organizacija koje bi trebalo da dobiju od škole, ali sa druge strane umeju i da budu obeshrabreni od strane određenih nastavnika kada je učešće u ovim vannastavnim aktivnostima u pitanju.
Međutim, u razgovoru sa predstavnicima škola dobili smo i informacije da učenici danas u mnogim slučajevima i samovoljno odbijaju da budu učesnici određenih aktivnosti koje organizuju različita udruženja.
Uzrok ovoga svakako leži u dve stvari, a to je prevashodno to što se učenicima u školama ne priča dovoljno o značaju njihovog angažovanja na aktivnostima nevladinih organizacija, dok sa druge strane postoji i ta sve veća nezainteresovanost učenika, učenici smatraju da imaju premalo vremena ali i volje za neke promene, a pojedinci imaju i strah od nepoznatog.
S obzirom na to da se učenicima u školama ne priča dovoljno o značaju nevladinih organizacija i učenici su zbog toga i dalje privrženiji formalnom obrazovanju, a o neformalnom obrazovanju gotovo da ne znaju ni da postoji. Na ovaj način, učenici ne dobijaju jasnu sliku o tome kako nevladine organizacije funkcionišu što je jedan od uzroka i njihovog nepriključivanja organizacijama.
Šta bi u tom slučaju trebalo učiniti?
Možda bi u potpunosti drugačija slika bila ukoliko bi se škole malo više bavile benefitima koje aktivacija njihovih učenika kroz nevladine organizacije može doneti i školama i učenicima. Razumemo i tu situaciju da su učenici za mnoge sadržaje danas nezainteresovani, često neodlučni, ali im u svemu tome upravo mogu i trebaju pomoći same škole.
U praksi je dosta često vidljivo koliko bi školama bilo značajno da su učenici prošli određene radionice, bili deo nekih događaja, naučili nešto novo, stekli određene veštine i primenili ih u praksi. To je jasno vidljivo kada srednjoškolci uzmu opremu za snimanje, stanu prvi put pred kamerom, pristupe organizaciji određenih aktivnosti, rade u timu.
Veliki je broj benefita koji može biti značajan za sve aktere u saradnji između udruženja i škola, a više o tome kakvi su to sve benefiti i kako su značajni za same učenike, škole, ali i pre svega zajednicu, moći ćete da pročitate u jednom od narednih tekstova.
Ono što je za početak svakako veoma značajno i za škole, ali i za učenike, nevladine organizacije su na vašoj strani i slobodno ih što bolje upoznajte.
Izrada ovog teksta podržana je od strane Nacionalne koalicije za decentralizaciju. Navedena mišljenja, nalazi i zaključci su mišljenje autora i ne odražavaju nužno stav Nacionalne koalicije za decentralizaciju.