Stanje na terenu je, blago rečeno, katastrofalno. Staza je načisto propala, a drvene daske koje čine gazni sloj su potpuno trule. Na više mesta daske su pukle na pola ili su potpuno ispale iz ležišta, ostavljajući za sobom zjapeće rupe direktno iznad strmine. Metalna konstrukcija na kojoj drvo počiva je gola, dok je priroda počela da uzima danak, divlje rastinje, trava i šiblje nesmetano probijaju kroz rupe i gutaju delove staze, sužavajući i ono malo prostora gde se noga uopšte sme spustiti.
Najveći problem predstavlja način na koji se ovaj infrastrukturni problem (ne)rešava. Godinama unazad, održavanje se svodi isključivo na jeftino, kozmetičko “krpljenje”. Kada jedna trula daska pukne, nadležni je zamene novom, zanemarujući činjenicu da je kompletna drvena podloga odavno izgubila svaku nosivost i da su susedne daske podjednako opasne.
Zbog ovakvog nemara, prelazak preko staze, naročito u večernjim satima kada je vidljivost smanjena, predstavlja ogroman rizik od padova, uganuća, pa i težih povreda, posebno za starije osobe i roditelje sa decom.
Kakav apsurd, napravljeno je da zaštiti, a sada preti
Kada pogledamo unazad, apsurd cele situacije postaje još veći. Ova staza izgrađena je pre desetak godina (završetak radova najavljivan je 2016. godine), a osnovna i jedina namena bila joj je, bezbednost. Kao što to kod nas često biva, javna je tajna da su radovi tada izvođeni ekspresno i forsirano, u jeku predizborne kampanje. Sve je bilo tempirano tačno pred tadašnje izbore, samim tim je i opravdana sumnja da je žurba bila da bi se prikupili politički poeni i što pre preseče vrpca, što je očigledno odnelo danak kvalitetu.
U to vreme, lokalni mediji su prenosili obećanja donosioca odluka kako će izgradnja staze sa zaštitnom ogradom konačno skloniti pešake i turiste sa frekventnog i opasnog kolovoza. Inicijalna ideja je bila odlična, ali se već tada pokazalo da je realizacija podbacila. Brzo je postalo jasno da su radovi loše izvedeni i da upotrebljeni materijal nije bio adekvatan za ovakve vremenske uslove i nivo vlage.
Danas, skoro deceniju kasnije, svedočimo potpunom debaklu ovog projekta. Paradoksalno, pešaci sada često biraju da hodaju ivicom asfalta rizikujući susret sa automobilima, radije nego da gaze po truloj drvenoj zamci koja im je namenjena.
Borsko jezero je turistički biser koji privlači hiljade ljudi i ovakva slika je nedopustiva. Višegodišnje zakucavanje eksera i menjanje jedne po jedne daske više nije rešenje. Stazi je hitno potrebna kompletna rekonstrukcija i trajno infrastrukturno rešenje, pre nego što neko nastrada zbog nečijeg nemara i fušeraja.
