I sada se postavlja pitanje: da li smo bezbedni bilo gde? Ako plafoni padaju u školama koje su navodno renovirane pre samo četiri meseca – šta nas to čeka u ostalim javnim objektima, bolnicama, obdaništima?
Da li su naša deca zaista bezbedna?
Odgovor je očigledan – nisu.
Dok se milioni iz budžeta troše na projekte od sumnjivog značaja, dok se gradi megalomanija po beogradskim bulevarima, u malim mestima poput Šaranova – plafoni padaju deci na glavu. I niko ne odgovara. Niko ne pita za odgovornost izvođača, investitora, nadzora. Niko od nadležnih se ne oglašava.
Ovo nije incident – ovo je sistemska trulež.
U pitanju nije samo plafon. U pitanju je poverenje. U školstvo. U bezbednost. U državu.
Kada ne možemo da budemo sigurni ni dok sedimo u školskim klupama, onda znamo da smo pali mnogo dublje od plafona koji je jutros udario o pod.
